Pokret za Promjene

Podgorica – ND Vijesti – Forum - Miločerski ekonomski forum je održan u predavačkom stilu bez poželjnog interaktivnog odnosa između učesnika. Moglo se čuti dosta uvaženih panelista iz Crne Gore i regiona. Prevladavao je akademski stil izlaganja i izlagača bez gotovo ijednog predstavnika neke privredne kompanije. Predstavnici Vlade i profesori, naravno, uvijek imaju šta da kažu, ali često nemaju šta da odgovore na ozbiljna pitanja i primjedbe privrednika i ekonomista koji poznaju praksu. Gospodin Lukšić kao i uvodničar prof. Vukotić najavljuju potrebu dodatne liberalizacije domaćeg tržišta, šta god to značilo. 

Mr ecc. Mišo Baždar

Uz dopuštenje (na forumu mi nije bio dozvoljen komentar) podsjetiću gospodu na duhovitu opasku kolumniste New York Timesa F. Norrisa: „Ekonomisti su danas ljepotu matematičkih pokazatelja rasta pretpostavili ekonomskim postulatima i zakonitostima.“ Upravo ovakav pristup karakteriše neoliberalnu ekonomsku filozofiju u kojoj se deregulacija ekonomskog sistema postavlja kao imperativ na trasi razvoja potpuno slobodnog tržišta.

Moderan ekonomista se neće u potpunosti složiti sa Kejnsovim stavom da slobodni tržišni sistem ne teži ravnoteži i punoj zaposlenosti bez državnog intervencionizma, ali ne poriče ni praksu kapitalističke ekonomije koja u uslovima smanjene regulacije ciklički proizvodi krize.  Da li je ova kriza cikličkog ili sistemskog i strukturalnog karaktera nije nevažno sa teorijskog aspekta, ali ekonomisti se slažu da je krizi prethodilo razdoblje maksimalnog ekonomskog liberalizma. Kada se ovo ima na umu, nije jasno da li je pozivanje na dodatnu liberalizaciju izraz neke nove par ekselans crnogorske teorije ili je, ipak, u pitanju nerazumijevanje osnovnih postulata koje pred sebe mora postaviti crnogorska ekonomska razvojna politika.

Oživljavanje i jačanje realnog sektora uz radikalno prestrukturiranje privrede, svakako, su dva primarna cilja u dugoročnoj viziji razvoja. Postavimo jednostavna pitanja: kako ostvariti prethodne ciljeve bez značajne državne regulacije?

Treba li očekivati da će slobodno tržište samo od sebe poticati smanjenje spoljnotrgovinskog debalansa? Koliki je značaj instrumenata fiskalne i monetarne politike u funkciji razvoja realnog sektora ili u funkciji zaustavljanja pogrešne alokacije finansijskih resursa (pregrijavanje nekog ekonomskog sektora)? Ako je sve ovo rješivo bez značajne državne razvojne regulative, onda Vlada ima veoma lak zadatak: ekonomskom brodu Crne Gore dati gorivo i kapetana, a putna mapa i kormilar nisu potrebni, jer, zaboga, tu je slobodno tržište koje će i dalje bez problema zadovoljavati svoje uvozne potrebe i regulisati opštu i javnu potrošnju bez pokrića u realnim prihodima. To, ipak, nije tako.

Kapitalizmu je kriza imanentna upravo zbog ekonomskih tendencija koje proizvodi slobodno tržište. U ovome se, iako ljuti protivnici, slažu i Kejnz i Fridman. Naime, investicijski resursi se zakonomjerno i neprekidno sele u sektore sa većom profitnom stopom. I upravo taj prastari princip političke ekonomije od Adama Smita i njegovog „The Wealth of Nations“ se ne mijenja do danas. Naprotiv, baš taj princip, koji postulira slobodno tržište, je utemeljio vrlo nesavršen koncept globalizacije. Ovaj koncept će, nesumnjivo, bar u bliskoj budućnosti nositi u sebi jaku klicu ekonomskog neokolonijalizma.  Glad za profitom, tj. za punim državnim fondovima, ili kako Norris reče „ljepota matematičkih pokazatelja rasta“, brže povezuju svijet od bilo kakvih ideoloških ili socijalnih formula. To jeste zasluga tržišta, ali njegova zasluga je i globalna kriza. Ako je istina da iz krize ne možemo izaći razmišljajući na isti način koji nas je doveo u krizu, onda je sigurno apsurdan stav Vladinog visokog zvaničnika o dodatnoj ekonomskoj liberalizaciji.

Sigurno je da kriza ima „uvozne“ i domaće uzroke i oni se međusobno multipliciraju. Na eksterne uzroke ne možemo djelovati, ali domaće nećemo ni uočiti ako vjerujemo da su oni nužan proizvod na putu razvoja slobodnog tržišta.