Obje strategije, koje je režim do sada primijenio, u pokušaju da arhivira slučaj deportacije Bošnjaka iz 1992, pokazale su se i pokazuju se neodrživima. U fazu realizacije sada ulazi i treća režimska strategija, no i ona će jednako neslavno završiti – i po režim i po one režimske podrepne muve koje su tu strategiju osmislile.

Prva režimska mimikrija bilo je bezočna kombinacija - porodicama deportovanih i njihovim advokatima su isplaćene novčane odštete i nadoknade, državni organi su tvrdili da u pravnom smislu zločin ne postoji, a arhitekte tog zločina Đukanović i Marović su dobili pregršt nagrada za mir, od kojih su neke došle baš iz Bosne. Zahvaljujući brzoj i efikasnoj reakciji dijela crnogorske intelektualne i medijske javnosti, ta je prva režimska mimikrija razbijena u paramparčad.

Koča PAVLOVIĆ, poslanik PZP

Druga režimska mimikrija je bila pokušaj „ograničavanja štete“ – Momir Bulatović, Milo Đukanović, Svetozar Marović i Vladimir Šušović, odlučili su da žrtvuju svoje nekadašnje poslušne izvršioce na najnižem nivou, kako bi sačuvali sebe kao najodgovornije za taj zočin. Zato su se odlučili za novi državni stav – zločin postoji, on se desio, ali ne na teritoriji Crne Gore. Tako se došlo do koncepta „zločina bez zločinaca“ koji je nemoguć i nepoznat u pravnoj praksi. Na tom konceptu je nemoguće osuditi nikoga, pa niti ove izvršioce čijim glavama su Đukanović, Bulatović i Marović namjeravali da kupe svoju slobodu.

Zločin bez zločinaca će ostati upamćen i po sramnoj podršci koju je ta druga režimska mimikrija dobila od nekadašnjih boraca za zaštitu prava Bošnjaka i od dijela civilnog sektora. I ostaće upamćena po ideji postavljanja spomen ploče, kao perfidnog pokušaja arhiviranja jednog zločina čiji nalogodavci i počinioci nijesu osuđeni. Zato sam ja ovu režimsku mimikriju jednom okarakterisao kao pokušaj podizanja spomenika neznanom zločincu. Ova režimska mimikrija će ući u istoriju beščašća po još jednoj stvari – po pokušaju da se u operativnoj ravni zločin pripiše jedinoj časnoj osobi i jedinom svjedoku, Slobodanu Pejoviću, a da se sva državna odgovornost svali na mrtvog ministra Pavla Bulatovića.

Ova kriminalna režimska mimikrija, koja je bila jedna solidno osmišljena, združena udbaška crnogorsko-bosanka operacija, i u koju su čak bile zavedene i neke žrtve i njihove porodice, imala je najviše izgleda da uspije. Ali je propala, jer se lako prepoznavao njen skriveni konačni cilj – da se Milo Đukanović po svaku cijenu „evakuiše“ iz zločina deportacije!

Pletenje monstruozne laži oko Slobodana Pejovića, i tovarenje političke i komandne odgovornosti na pokojnog Pavla Bulatovića, poredstavljaju pripreme za treću režimsku mimikriju. U njoj će država konačno priznati da se zločin desio u Crnoj Gori, pri čemu će sva konkretna činjenja tužilaštvo pokušati da pripiše Pejoviću, a svu komandno-političku odgovornost pokojnom Bulatoviću. I ovaj režimski pokušaj će završiti neuspjehom, zato što onaj konačni skriveni cilj projekta – evakuacija Đukanovića iz zločina deportacije - iz dana u dan postaje nevažan. Jer je Đukanovićeva međunarodna pozicija već postala toliko slaba da zločin deportacije odavno već nije jedini, a nije niti najveći za koji bi šef režima, uz saglasnot međunarodne zajednice, uskoro mogao biti optužen.

I postoji još jedan dobar razlog zbog čega će i ova treća režimska mimikrija brzo propasti – bliži se čas u kome će se perači Keljmendijevog novca zabaviti o sopstvenom jadu, pa zato neće niti moći niti će imati kad da budu „karakterni svjedoci“ niti branioci Mila Đukanovića, jer i njima samima „slobodno vrijeme“ ubrzano ističe.