Drag mi je Platon, ali mi je istina draža

Marija Delević

Kao brucoš iliti tek svršena srednjoškolka koja je tek sada počela da preuzima odgovornost u svoje ruke, jer odrastanje više nije ono što me čeka već ono s čim se suočavam, moram da, iz krajnje jednostavnih, ljubopitljivih razloga rešujem na „odgovornost“ ljudi koji treba da budu personifikacija istine i odgovornosti. Zapravo ako odgovornost znači dovesti u pitanje status studenata i značaj Univerziteta Crne Gore, počinjem da sumnjam u sopstveno poimanje pomenutog. U međuvremenu, na raskrsnici života, dok sam razmišljala kuda će me ove jake životne struje odvesti, zapitala sam se da li ipak nisam ja ta koja sama sebi režira životni film.

Elem, to je impliciralo na još jedno, možda manje široko, ali trenutno ipak bitno pitanje: ko režira našu studentskoprofesorsku scenu? Pokušavajući da dođem do željenog odgovora zapitala sam se šta će se desiti ako dođe do zamjene uloga? Ako su studenti publika, a profesori likovi u predstavi izrežiranoj od strane Radmils Vojvodić, šta će se desiti ako publika počne da režira, a ona i njene marionete se nađu u nezavidnim pozicijama? Da li je zaista tema čitave ove drame budućnost studenata, mladih snaga ili se pak iza svega kriju neki modifikovani interesi kojima je pomenuta tema samo paravan? Poštovanje znači slušati dok svi ne budu saslušani i shvaćeni tek su tada moguće ravnoteža i harmonija cilj indijanske duhovnosti. Ipak, ovo je vestern u režiji crnogorskog pozorišnog rektoraga, tako da sumnjam da će biti Indijanaca u ovoj predstavi, a i sumnjam da su poštovanje, ravnoteža i harmonija ono čemu teže, mada sve ovo polako i počinje da liči na Divlji zapad u malo modernijem izdanju, možda čak i na antičku tragediju, oprostige na slobodi. Koliko god rektorka težila da nas „izvede“ na pravi put „ispravljajući“ trenutno kadrovsko stanje Univerziteta složiću se s Aristotelom „Platon mi je drag, ali istina mi je draža”.

 

Autorka je MARIJA DELEVIĆ, 

student i Predsjednica Mreže mladih PZP Berane